Search
  • Naim Leo BEŠIRI

Kosovsko rešenje - između javnog mnjenja i suočavanja sa zločinima

Updated: May 8

Od demokratskih promena, svi vlastodršci izgubili su vlast, na ovaj ili onaj način, na pitanju Kosova. Premijer Đinđić je ubijen zbog reformskih ideja, ali prvenstveno zbog saradnje sa sudom u Hagu koji je optužio za najteže zločine vrh politike, policije i vojske naše zemlje. Koštunica se potpuno izgubio posle jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. i otišao je u istoriju kao neko ko se pominje da bi mogao da bude deo ešalona odgovornih za podstrekivanje ubistva prvog demokratski izabranog premijera.



DSS više nije bio u prilici da učestvuje u vlasti i sveo se na par procenata podrške i na taj način je politika više od autonomije, manje od nezavisnosti propala. Boris Tadić, je skrativši mandat, bio kažnjen na izborima, pre svega dela svojih birača zato što nije bio odlučniji u sprovođnju teških reformi, od sudstva do rešavanja pitanja Kosova. Istini na volju, DS i Boris Tadić su započeli dijalog sa Prištinom, usvojili dobar deo tehničkih dogovora na koje se današnji pregovori oslanjaju i bez kojih ne bismo imali politički dijalog. Međutim, neodlučnost Borisa Tadića, šta činiti sa 15% građana koji ga ne priznaju za predsednika vodilo je njegovom sunovratu, a istovremeno cepanju DS-a na desno i levo krilo političkog spektra i ostalih derivata. Predsednik Vučić je svetsan političke težine pitanja Kosova i po rečima mnogih, gotovo na nedeljnom nivou prati stanje javnog mnjenja koje može imati ključnu ulogu u sprečavanju potencijalnog političkog rešenja. Istovremeno, predsednik Vučić izbegava svako pitanje koji se odnosi na zločine vojske i policije na Kosovu.


Zajedničko svim vlastima je da su ignorisali horore kroz koje prolaze porodice više od trinaest hiljada naših sugrađana koji su ubijeni zbog nacionalističke politike ili činjenice da su pripadnici i pripadnice drugog naroda. Sa tom istinom nas nije suočila ni jedna post-demokratska vlast već su se trudili da sakriju, zataškaju, ospore presude ili opstruišu istrage. Do danas, nismo se suočili sa pitanjem zbog čega smo se našli u poziciji da pregovoramao o delu sopstvene teritorije i da sa delom građana razgovaramo kao sa stranom u sukobu. Posledice takve politike danas živimo.


Sa druge strane, dok čekamo rezultate istraživanja javnog mnjenja prema Kosovu koje Institut za evropske poslove sprovodi već petu godinu zaredom, ostaje nam da uradimo uporedni pregled stavova građana od 2016. do 2020. godine.


Na pitanje da li smatrate da je Kosovo izgubljeno, u poslednje tri godine, ispitanici reprezentativnog uzorka od preko 1200 punoletnih građana Srbije doista su podeljeni u stavovima. U oba slučaja, potvrdno i odrično se izjašnjavanju u preko 40% slučajeva, dok se nešto više od 10% ispitanika izjašnjava da ne zna da odgovori na pitanje. Ovakvi rezultati odgovora mogu sugerisati duboku podeljenost u društvu, ali i nedostatak vizije političkih elita i oskudne komunikacije sa građanima.


Tri godine zaredom, ispitanici natpolovičnom većinom veruju da Vlada Ane Brnabić neće priznati nezavisnost Kosova, dok se skoro trećina ispitanika izjašnjava pozitivno. Međutim, zanimljivo je da odgovor na ovo pitanje, gotovo svake godine nema 20% ispitanika. Istovremeno, ogromna većina ispitanika ne bi podržala nezavisnost Kosova iako bi to značilo da bi Srbija brže postala članica Evropske unije. Iako je oko 80% ispitanika takvog stava, procenat onih koji ne znaju da odgovore na pitanje porastao je sa šest na deset odsto u samo četiri godine.


Većina ispitanika, skoro 50%, u poslednje tri godine stava je da nije ostvarivo da Srbija opet ima punu kontrolu i suverenitet na Kosovu. Nešto manje od 40% ispitanika smatra suprotno dok oko 15% ispitanika ne zna odgovor na pitanje. Ovi rezultati su razumljivi kada se uzme u obzir da ogromna većina ispitanika ne zna šta je plan Vlade o Kosovu. Istovremeno, većina bi na referendumu glasala protiv priznavanja nezavisnosti Kosova.


Predstavljeni podaci govre nam bar tri stvari. Prvo, protok informacija o pregovorima o Kosovu je mali i da navodni unutrašnji dijalog o Kosovu nije doprineo cilju zbog kojeg je godinu dana organizovan. Građani ne znaju plan vlade, predsednika ni kako će budućnost odnosa izgledati niti čemu se stremi. Drugo, vlada kofuzija u javnom mnjenju. Istovremeno, polovina ispitanika veruje da je Kosovo izgubljeno, ne veruju da Srbija ikada može imati punu kontrolu i suverenost, ali se protive nezavisnosti i na referendumu bi glasali protiv. Povrh toga, nepoznato im je šta se podrazumeva pod razgraničenjem i protive mu se. I treće, nema dijaloga o važnom političkom pitanju. Preko 90% ispitanika, u jednom od istraživanja, odgovorilo je da nije učestvovalo u unutrašnjem dijalogu. Građani uglavnom informacije o Kosovu dobijaju iz medija, a oprečne izjave političara ih zbunjuju. Jedina konstanta u odgovorima je ujedno i dominantan politički narativ da Kosovo nije nezavisno i da neće biti, dok pomena o zločinima koji su prethodili pregovorima nema ni reči.


Kada govorimo o obimu zločina na Kosovu malo je zločina koji nisu sudski utvrđeni. Relevantni podaci, koje niko nije osporio, dolaze iz Fonda za humanitarno pravo koji je na osnovu 31.600 dokumenata nedvosmisleno utvrdio smrt ili nestanak 13.535 osoba tokom rata na Kosovu u periodu od januara 1998. do decembra 2000. Na osnovu podataka iz Kosovske knjige pamćenja, Albanci čine 10.812, Srbi 2.197, a Romi, Bošnjaci, Crnogorci i drugi nealbanci 526 žrtava. Više od 1600 lica se još uvek vode kao nestali.


Presudom suda u Hagu nedvosmisleno je utvrđena politička, vojna i policijska odgovornost najvišeg ranga za udruženi zločinački poduhvat tokom kojeg su nasilno proterivane stotine hiljada albanskih civila 1999. čiji je cilj bila „promena etničke ravnoteže radi zadržavanja srpske kontrole“. Nikola Šainović, Nebojša Pavković, Vladimir Lazarević i Sreten Lukić osuđeni su na ukupno 74 godina zatvora za prisilno premeštanje, deportacije, ubistva i progon albanskog stanovništva s Kosova.


Istovremeno, veliki broj Srba i nealbanskih žrtava ubijeni su ili se vode kao nestali i njihove porodice i dalje tragaju za istinom. Osnivanjem specijalnog suda za zločine OVK, ostaje da se vidi da li će politička zrelost kosovskih Albanaca i nezavisnost sudova uspeti da udovolje zahtevima porodica žrtrava za pravdom. Pozitivan korak je napravljen da se na Kosovu obeležava dan nestalih, nenaglašavajući etničku pripadnost. Taj potez je simboličan i bez pravde za porodice, ne znači mnogo.


Poznata nam je istorija političkih lidera koji su ušli u koštac sa rešavanjem pitanja Kosova. Poznati su nam rezultati istraživanja javnog mnjenja. Međutim, vrlo malo je informacija u medijima i javnom diskursu o tome šta se događalo na Kosovu i ostatku Srbije od 1998. do kraja 2000. godine. Kada nema dovoljno informacija, teško da može doći do suočavanja sa činjenicama što je preduslov pomirenju. Bez pomirenja, teško da bilo koji politički dogovor između Beograda i Prištine može da bude dugoročan, suštinski i da istinski vodi obnavljanju poverenja između naroda koji su do juče bili u sukobu.


Ko će građanima objasniti kakva je to masovna grobnica na policijskom poligonu u Batajnici i kako su se tu našla tela 744 Albanaca sa Kosova izvučenih iz primarnih grobnica i jedne hladnjače iz Tekije? Da li će neka politička elita razgovarati o ubistvima, paljenju kuća, silovanjima i proterivanjima Albanaca u Kosovskoj Mitrovici, Vučitrnu, Padalištu, Srbici, Ćirezu, Izbici, Dečanima, Đakovici, Peći, Orahovcu, Suvoj Reci, Račku, Prištini i drugim mestima?


Čini se da se predsednik Aleksandar Vučić, kao ni njegovi prethodnici, žrtvama neće baviti. Politička odgovornost ove vlasti i narednih je da otvori pitanje odgovornosti države i njenih organa za zločine počinjene na Kosovu. Za sada deluje da za taj poduhvat nema političke hrabrosti. Na direktno pitanje koje sam predsedniku Vučiću postavio na sednici Nacionalnog konventa 10. juna prošle godine, nisam dobio odgovor. Pitanje sam postavio i pismenim putem 18. jula 2019.: „Da li Vlada, vladajuća većina ili vi, kao predsednik, imate nameru da u budućnosti razgovarate o uzrocima koji su nas doveli u situaciju da danas govorimo o Kosovu imjući u vidu da je od 1998. do 2000. godine preko 10.000 naših sugrađana izgubilo život na Kosovu uključujući i 744 tela koja su iskopana 15 kilometara od ove sale u Batajnici i da li mislite da bi razgovor o tim, vrlo teškim, temama moglo da doprinese miru, pomirenju i trajnom rešenju odnosa između Beograda i Prištine?“, još uvek nema odgovora.


Deo odgovornosti za ćutanje o zločinima snosi i opozicija. Izuzev LDP-a i LSV-a, gotovo ni jedna politička stranka u opoziciji ne postavlja suštinska pitanja o uzrocima kosovskog problema. U razgovoru koji sam imao sa visokim predstavnicima političkih partija u opoziciji dobijao bih isti odgovor: ukoliko Vučić krene u rešavanje pitanja Kosova, organizujemo proteste. Kosovo je najlakša tema opoziciji da dobije koji glas i najteža za vlast. Međutim, politička odgovornost i zrelost bi morala da dođe i od opozicionih lidera jer je pitanje rešavanja odnosa Beograda i Prištine međugeneracijsko i nadilazi političke razmirice i ideologije. Za sada mi deluje da se od Đilasa, Obradovića, Jeremića i Miloša Jovanovića ne može očekivati da budu korektiv i podrška vlasti u rešavanju kosovskog pitanja.


Koja je motivacija predsednika Vučića da se bavi pitanjem Kosova? Da li uopšte postoji i da li imamo evropsku perspektivu ukoliko ostanemo u zamrznutom konfliktu bez suočavanja sa zločinima koji su vršeni zarad nacionalističke ideologije? Ukoliko ne može politički benefitirati od rešenja i nema nameru da sprovede obećanje o uspostavljanju pravno-obavezujućeg dogovora sa Prištinom, čemu merenje stavova javnog mnjenja i pripremanje političkih elita na razgraničenje? Jedno je jasno, štagod dogovorili, ne može biti održivo bez razgovora, suočavanja sa zločinima i pomirenjem sa Albancima.



Naim Leo BEŠIRI


Tekst prvobitno objavljen u Biltenu 31 Radne grupe Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji za Poglavlje 35, 7. maja 2020.


830 views

© 2020 Naim Leo BEŠIRI www.naimleobesiri.com